-Če­tvo­ro­čla­noj po­ro­di­ci Gzi­ma Baj­ra­mi­ja ko­ja je svo­je mje­sto pod sun­cem na­šla u rom­skom na­se­lju pod Tre­bje­som, na­kon što je „Dan” pi­sao o ne­ma­šti­ni u ko­joj ži­ve, uru­čen je pa­ket ži­vot­nih na­mir­ni­ca i sred­sta­va za hi­gi­je­nu Ban­ke hra­ne.
Baj­ra­mi­ji su do­bi­li bra­šno, ulje, še­ćer, ma­ka­ro­ne, su­pe, kon­zer­ve pa­šte­te i ri­be. Bi­lo je u pa­ke­tu i ne­što slat­ki­ša - na­po­li­tan­ki, bom­bo­na, čo­ko­la­de, ali i sred­sta­va za hi­gi­je­nu- de­ter­džent za veš, šam­po­ni, sa­pu­ni.
Baj­ra­mi­ji su bi­li za­te­če­ni do­bro­čin­stvom i či­nje­ni­com da ih je ne­ko po­sje­tio da bi im do­ni­rao hra­nu, jer za nje­ga je­di­no slu­ha ima kom­ši­ja Asmon Be­ri­ša ko­ji sa po­ro­di­com ži­vi i ra­di u Nje­mač­koj, a po­vre­me­no je u Nik­ši­ću.
– Hva­la „Da­nu” i Ban­ki hra­ne, bar ne­ko vri­je­me ne­će­mo bi­ti glad­ni. Mo­žda nas i dru­ge broj­ne ne­vo­lje ko­je nas pri­ti­ska­ju na­pu­ste. Ne bi mi bi­lo te­ško da pro­sim, obi­la­zim grad na bi­ci­klu i pre­tu­ram po kor­mpa­ma za ot­pat­ke ka­ko bih na­šao ko­mad sta­rog gvo­žđa ili alu­mi­nij­sku li­men­ku, sa­mo da mi ta­ta Gzim bu­de bo­lji, da ozdra­vi. Iako sam ma­li svje­stan sam da je i mo­joj maj­ci Ši­ra­ba­ni te­ško jer ima ošte­ćen sluh, ne ču­je i ne go­vo­ri. Za­to im mo­ja se­stra Er­mi­na i ja po­ma­že­mo, ka­že je­da­na­e­sto­go­di­šnji Ilir.
Baj­ra­mi­ji ži­ve u tro­šnom ku­će­r­ku skle­pa­nom od da­sa­ka i ka­r­to­na, sa li­me­nim kro­vom ko­ji pri naj­ma­njoj ki­ši pro­pu­šta. Od na­mje­šta­ja ima­ju sa­mo sta­ri do­tra­ja­li špo­ret „bo­sa­nac” na kom u ve­li­kom ka­za­nu ugri­ju ma­lo vo­de za ku­pa­nje. Spa­va­ju na po­du, naj­če­šće na go­lom be­to­nu, jer pro­stor­ke ko­je ima­ju, a ko­je su na­šli na ot­pa­du ka­da pa­da ki­ša dig­nu da se ne kva­se.
Da ni­je Ili­ri­ja ve­li­ki broj da­na u go­di­ni oni bi bi­li glad­ni.
On sva­ko­dnev­no i po naj­ve­ćem ne­vre­me­nu pri­je na­sta­ve u ško­li i po po­vrat­ku ku­ći i po ne­ko­li­ko pu­ta na bi­ci­klu obi­đe grad i sa­ku­plja li­men­ke, ko­ma­de sta­rog že­lje­za i ne­što slič­no, ka­ko bi pro­dao na ot­pa­du se­kun­dar­nih si­ro­vi­na i za­ra­dio za hljeb.
- Uče­nik sam dru­gog raz­re­da O. Š. „Mi­le­va La­jo­vić” i do­bar sam đak. Svje­stan sam to­ga da mo­ji dru­ga­ri po po­vrat­ku iz ško­le na­kon ruč­ka, od­mah uče gra­di­vo za na­red­ni dan ili se igra­ju, še­ta­ju sa ro­di­te­lji­ma. Moj je ži­vot dru­ga­či­ji. Mo­ram da za­ra­dim za po­ro­di­cu, jer je ta­ta mno­go bo­le­stan. Li­je­čio se jed­no vri­je­me u bol­ni­ci u Ko­to­ru. Maj­ka ne mo­že da go­vo­ri. Sr­ce me če­sto za­bo­li, jer ni­je­sam u mo­guć­no­sti da im po­mog­nem - pri­ča za­bri­nu­to Ilir.
On ka­že da je naj­sreć­ni­ji ka­da do­ne­se pu­nu kor­pu ko­ju je mon­ti­rao na bi­cikl. Ni­je va­žno da li je u njoj su­vi hljeb ko­ji na­đe u kon­tej­ne­ri­ma, va­žno je da ne­će bi­ti glad­ni.
- Naj­te­že je bi­lo zi­mus ka­da je stal­no pa­da­la ki­ša. Ta­da i ono što osta­ve do­bri lju­di po­kraj ko­r­pa pro­pad­ne jer se skva­si. On­da nam cri­je­va kr­če od gla­di pa za­bo­ra­vi­mo na sve osta­le ne­vo­lje. Krov pro­ki­šnja­va, pa nam ka­pi pa­da­ju po gla­vi – ka­že Ilir.
Ot­kri­va nam da ma­šta da kao nje­go­vi vr­šnja­ci ima to­plu so­bu i ba­rem je­dan obr­ok, a ka­da do­đe iz ško­le da sjed­ne i da uči.
- Mo­žda će ta­ko bi­ti jed­nog da­na. Pre­po­zna­ju me lju­di na uli­ci, a on­da me i zo­vu, da mi da­ju mi­lo­sti­nju. Ima još do­brog svi­je­ta. Mno­go vi­še su da­re­žlji­vi oni ko­ji i ne­ma­ju baš pre­vi­še nov­ca u dže­pu, od onih dru­gih ko­ji ima­ju do­sta, a ko­ji su ba­ha­ti. Ne vo­lim ka­da me po­ri­je­ko gle­da­ju, ka­da me tje­ra­ju. Ne mo­ra­ju ni­šta da mi da­ju, ali ne­ka se ne po­na­ša­ju gru­bo. Ima i onih ko­ji iako ne­ma­ju mno­go uvi­jek sa osmi­je­hom mi osta­ve ne­što sit­ni­ne. Ta­kvi­ma će i Bog da­ti, pri­ča Ilir, kao od­ra­stao čo­vjek.
L.N.


Cr­ve­ni krst obez­bi­je­dio po­kuć­stvo

U sa­rad­nji sa Cr­ve­nim kr­stom Nik­ši­ća i Cr­ne Go­re, a za­hva­lju­ju­ći se­kre­ta­ru Mi­lo­ra­du Dre­ka­lo­vi­ću, od pri­je ne­ko­li­ko da­na za Baj­ra­mi­je je obez­bi­je­đe­na po­moć. Dre­ka­lo­vić je re­kao da je po­ro­di­ca do­bi­la dva kre­ve­ta na ras­kla­pa­nje, osam će­ba­di, če­ti po­ste­lji­ne, ja­stu­ke, kao i dio alu­mi­ni­jum­skog po­su­đa i pla­stič­nu ko­mo­du.
– Na­da­mo se da smo na taj na­čin, ko­li­ko je u na­šim mo­guć­no­sti­ma po­mo­gli ovoj po­ro­di­ci, ka­že Dre­ka­lo­vić. Baj­ra­mi­ji su bes­ko­nač­no za­hval­ni što će ko­nač­no umje­sto na go­loj ze­mlji za­no­ći­ti na kre­ve­ti­ma.